Sinoc sam iz pepela

Zujalo mi je u glavi kao da sam ponela celu kafanu sa sobom na spavanje. I jos gore, cirkus. Neko smejanje podsvesti mi je bas smetalo. “Sta sam ti rekla” kroz Joker-ove karminom umusane usme. Moja podsvest. Hocu reci, jedna od mnogih ruznih likova u mom telu.  I onda ” Hoces sad opet da nastavis? Ma da, nista se nije desilo” i posle grozni, glasni, namerni HA HA AHA zvuci prodornih  kvaliteta.

Plitko i brzo disem. Bes sa prigusivacem. Istrunulo, puno gasa, telo, momenat pred puknuce. Osecam da mi se vec koza u predelu stomaka, mog savrsenog detektora svih losih, trovackih momenata u mojoj dusi, puca i cepa se kao papir kad ga palis i cepas u isto vreme.

Treba da spavam, zato sam i dosla u ovo utociste.  Ovde sve smrdi na tezak zivot i rad od jutra do sutra. Nema pauze za rucak. Jesces kad se onesvestis. Sad nema nikoga. Niti ce me ovde traziti. Radno vreme nije pocelo, nema ko od stranaca da smeta-poznati ne misle da bi se ovde uopste moglo naci malo mira u ovoj zacinjenoj situaciji.

Gola su mi ledja, bice mi hladno. Evo je DownToEarth osoba. Sapuce materinski, jos ne ostvaren instinkt. Brine o meni, kad vec nema nema neko mladji. Dosta mladji. Moram da spavam, moram da spavam. Kad se srusim u sopstvenim ocima i pocnem da razmiljam o ruznim recima koje moram izgovoriti i koje sam upravo primila, prekinem se i odem da spavam. Neki cudan odbrambeni mehanizam koji me jos uvek nikada nije odbranio. Samo odlozio stvari 15 minuta pre svadje i pustio me da nastavim, ranjena iskidana. Sad sam vec iscepana kao trula krpa.

Da se zakljucam i ostavim kljuc u bravi? Mozda ce me, ipak naci i doci. Evo je jadnica i ocajnica i feniks. Haj’mo iz pepela gore. A ja bih samo da lezim. Pa taman se udavila od vode u plucima. Ne isplakanim suzama koje me opominju da nema vise mesta unutra i da sad moraju da me unistavaju jer moraju nekako naci novog mesta za obitavanje. Pogotovo jer je sinoc otapanje Grenlanda.

Ako ostavim kljuc, lepo cu spavati. “Niko” (tj jedina osoba koja bi mogla) nece uci. I ja cu to znati. Ako izvadim kljuc… mozda me nadje ususkanu u miran san, umotanu u njegovu zimsku jaknu, bosu, zeljnu mira i poljupca za SveJeURedu.

Sutra, koje je vec doslo u obliku kraja noci, me ceka, naostreno za macevanje-spremna sam-predajem se. Uvek sam mrzela taj deo sebe. Mogucnost i snaga da podnesem sve na nogama je toliko tvrdoglava da i kada vise nemam svesti da se borim, ja cu stajati, otvorenih ociju kao glineni covek, ravnodusno kao da me nijedan udarac ne boli.

Spavam na jastuku od krzna. Mozda lepo zvuci ali to je bila moja jaknica od sinoc, posluzila kao luksuzno jasuce. Nisam mislila da ce mi ovaj dvosed, do juce ne udobni  sundjerasti predmet na kome ne rado sedim, dati osecaj spavanja na oblaku.

Ukocili su mi se prsti… budim se. Zaspem. Jel svanulo…budim se. Zaspem. Kolena mi se lede…budim se. Zaspem. Muka mi je-Budim se. Molim Boga da zaspem… Poceli su da greju u lokalu. Do malopre sam mogla da vidim svoj dah. Ne bas prijatno u ovom raspolozenju.

Samo cu da lezim. Mozda mi se desi nesto. Vracara mi je rekla da ne srljam da ce stvari same da dodju. Eto, cekam. Ne znam koliko je proslo vremena, zurim u raster i nista ne dolazi. Vec sam pocela da se preznojavam, ne skida mi se zimska jakna, mrzi me. Mozda ce mi  opet biti hladno. Sacekacu da bude ne podnosljivo. Ko zna koliko je proslo vremena. Nemam osecaja. Nema jasnih zvukova. Racunar pored mene simulira zvuk TA peci koju imamo u nasem stanu. Ja nisam tamo-da li je on?

Vodim racuna sta izgovaram. Moje reci su teske i stabilne. Surove kao strele vestog indijanca. Zbog toga, mi tako tesko pada ovo sve. Necu rado izgovoriti ruzno niti pretiti a jos manje uvrediti. Mozda bih trebala malo spustiti cenu svojih postupaka i reci… Mozda bi mi ovo lakse bilo.

Tvoju rec, uzimam kao kamen, koji nisam fizicki spremna nositi. A opet, stojim na nogama ili cetvoronoske prezivljavam. Da li uopste znas sta pricas? – ponavljam u glavi. Nema svrhe izgovarati na glas. Ne cuje me. Nece. Mozda ne razume. Ovo poslednje je najgora opcija. Nema izlaza.

Ima li poente ustajati? Pricam o njegovom tvrdoglavom ne odustajanju. ” Treba da znas kada da stanes.” , ” Nije strasno odustati i reci necu to zavrsiti” popujem, vec se cujem u milion verzija. Razlicite visine, tona i gestikulacije ista recenica. Mozda upali ako kazem na ovaj nacin. NE. A evo me sada u istom sosu. Ja i mirodjija. Ne odustajem. Dokle? Odvanja kao mars Dzibonijeva pesma. Kao u filmovima kada se desi vrhunac. On shvata da je voli i da nista drugo nije bitno. Seda u auto, juri na aerodrom i momenat pre nego sto udje u avion, ljubi je dozivljava katarzu-ljubavnu. I sve se resilo. Svi problemi, kao i prvih sat i nesto filma, zaboravljeni. Divota.

Ima li neko ko zna sta se desi posle toga? I koliko puta ona ne udje u taj avion? I sta bi se desilo da udje? Svakako publika ne bi bila srecna… A ona?